...Архипелаг Белатукадруз

...Архипелаг Белатукадруз
мистерија култа

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 31. март 2008.

Umesto UVODA

TREĆA SRBIJA

Verujem da postoji Bog, znam da postoji Istina i Sudbina. Ova poslednja je ponekad zadata i, čini mi se, u vezi sa Prokletstvom. Nikoga neću daviti istorijom Srbije, pogotovu ne "poplavom istorije". Poplave su pošasti, poplave su tragične. Istorija Prve Srbije od najranijih dana, od Tribala do uspostavljanja Dušanovog carstva, do propasti toga carstva, do ropstva pod Turcima, do ubistva Karađorđa i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, nije svetla.
Posle 1903. godine Prva Srbija je krenula prema Drugoj Srbiji, koja nije na nebu, već na zemlji, ali je opet istorija, poplava događaja, tragičnih, sprećila da se uspravi - Druga Srbija; tako da je Druga Srbija, koju su krajem drugog milenijuma mnogi prizivali kao spas, ostala više puka himera, zgažena vlat trave.
Druga Srbija je ostala zagonetka, više neostvareni san i iluzija, koja, možda, može postati zbilja jednog dana, kad svaki njen građanin preuzme svoje breme odgovornosti na svoju dušu. Ako se to dogodi, rodiće se Treća Srbija, koja će svetu pokazati zlatne riznice one Druge, pridavljene i uglavnom nepoznate Srbije.
Dok ovo pišem, Treća Srbija je ponajbliže metafori i daleko od Ideala.
Spominjem tu starinsku reč, jer dobro je da postoji Ideal o jednoj budućoj zemlji i njenoj istinskoj Kulturi, da bi se uz pomoć njega prevalilo makar dve trećine puta prema nečemu što sada izgleda kao prizivanje fatamorgana i himera.

Verujem u Treću Srbiju, koja neće biti savršena kao red na grobljima, koja neće biti samo na grobljima, već i izvan grobalja, koliko na zemlji toliko možda i na nebu, koja će uravnotežiti zemaljsko i nebesko, jer je to uslov opstanka, postojanja, čuvanja ognjišta večnosti života. Proživeo sam vek u onoj Srbiji koja polako zarasta u divljinu i atavizme, sebičnost i beskrajnu tugu. Bog nas kao narod i kao pojedince nije poslao na ovaj svet zato, da tugujemo, da radimo u korist svoje štete i propasti, već da se radujemo i da cepamo čvorove i panjeve, da krčimo ove prašume koje napreduju. Jedan od mojih književnih junaka verovao je da danas koze mogu mnogo više da učine za ovakvu nesrećnu i tužnu Srbiju od svih njenih patriota, kako onih po službenoj dužnosti, tako i onih mnogih licemernih. Međutim, u ovoj zemlji sada ne mekeću više koze, mekeću - škart, književnici i fariseji, birokrate, fušeri svih vrsta, gramzivi i bezdušni...
Oni koje najedanput telale o Drugoj nepoznatoj Srbiji, oni joj kao crv podgrizaju koren. Druga Srbija još postoji, jedino, Bogu iza leđa, u rezervatima, kao male skupine Indijanaca. Druga Srbija je pretrpela brodolom blizu obale, i ostaci toga broda sablasno vire iz modrih ambisa...
Mora i okeani imaju svoje strvinare - ajkule, i Druga Srbija ima svoje vampire i vampiroviće.
Ponekad noću, dok huče sove, po poluopustelim selima, u pomrčini, Srbija deluje sablasno zbog nevidljivih i pritajenih krvopija.
Pisao sam sve knjige, koje su ušle u ovaj Opus, svestan blizine i Sile tih noćnih nemani; Srbija ih se nije oslobodila. I neće ih se osloboditi u dogledno vreme uz pomoć rulje i onih koji nose trgovima i raskrčćima njenih naselja transparente sa krupnim natpisima DRUGA SRBIJA, i nude slatkorečiva obećanja, hleba i igara.
Svi treba da zasuču rukave i da se okupaju u znoju lica svoga od ponedeljka do petka, ne jednu, nego desetine godina, da bi počela da se pomalja Treća Srbija.
Svako treba da radi najbolje što može, odacivši od sebe kao gnusnu pomisao da se bez napora može steći bogatstvo preko noći, postati bogataš i Rokfeler za nekoliko meseci!
Svako treba da čuva svakog drugog od zla u sebi... Jer ova zemlja u kojoj živimo životom koji je mučenje i poniženje je na samom rubu propasti. (....)
Našoj kulturi i književnosti su u minulom veku učinjene neopisive štete ravne pošasti opustošenja zahvaljujući onima koji su zalutali u književnost i kulturu, pročuli se kao književnici, sanjajući da se domognu blizine vlasti i sigurnih uhljebija i sinekura, za šta je verovatno najbolji primer jedan od njih, kome i danas idu na ćabu i po mišljenje. Mali je to čovek, još beznačajniji pisac, ali u obaveznoj školskoj lektiri njemu je dato premnogo prostora. Ne samo njemu, nego i mnogima drugima, još beznačajnijim od njega.
Srbija mora konačno da se suoči sa samom sobom, da sruši mnoge svoje lažne mitove i Potemkinova sela. Da da pravu nadu onima koji još uvek nisu napustili svoja poluopustela sela, da bi mnoge varošice i gradovi živnuli, da bi se konašno na napaćenim ljudskim licima, prošaranim usečenim borama, pojavili osmesi.
Jer, ako se to ne dogodi ove ili sledeće godine izmoždena Srbija će postati Gerijatrija.
Već sada je naša zemlja jedan tužni Gerijatrijski zavod...
Naši stari, ne svi, oni najbolji, govorili su lepo o ljubavi. Behu to mučenici dobre nade, što su se kao jato belih golubova okretali u kolu oko Nebesne Svetlosti, moleći se Bogu i za nas.
Pozivam vas, znani i neznani, da se trkamo : duga je trka za dobrom nadom. Pozivam vas da se rešimo junački na trku, da bacimo sve varljive nade pod noge i gazimo po njima kao po opalom ličću. Mnogo je prepona do prave nade, braćo i sestre; i smrt je jedna od prepona. No onaj koji ima pravu nadu, on ih sve preskače, preskače i smrt, i juri za svojom nadom.
Dve su moje nade: Treća Srbija, koju će doneti na ramenima Mučenici velike ljubavi, moleći se Bogu za sve nas.
Oni što su poznali ljubav jaču od smrti, i što se mole Ljubavi za nas.

Jer ima takvih koji govore, da je ljubav tajanstvenija od tela, i večnija od zvezda na nebu.
Koji su kroz ljubav razumeli i drvo i kamen, i zveri u gori i ribu u vodi, i grobove. Jedino ljubav može da slomi pečat sviju tajni, da bi se sve stvari pokazale nage ljubavniku svome.
Ja nemam drugi argument do Ljubav! Ljubav me je vodila dok sam zamišljao i uobličavao sve ono što sam stvorio i napisao.
Stvarao sam da bih stvorio sebe, da bih progledao i poznao, i zaradovao se radošću kojom se samo angeli mogu radovati. Ljubav me je vodila tamo gde život počinje da biva trosunčano sijanje. Dug je put bio dok nisam počeo da sagledavam u sebi večitu devojku, i prevečnog sina devojačkog, i duh golubinji.
Bio sam i ostaću mučenik velike ljubavi, i znam da je i najveće moje stradanje manje od ljubavi moje. Svaka moja ljubav zemaljska donosila je stradanje, veće od te ljubavi. Jer ja sam se zaljubio u ono što je duže od vremena i šire od prostora.
To nije ova zemlja i ovakva. To nije ova kultura i ova književnost ovakva. To je Treća Srbija, čija me vizija opseda.
Ta zemlja nije samo na nebesima.
Ta zemlja nije nestajanje.
Ja trčim za dobrom nadom i zato se viče ne bojim smrti.
Ja znam da ću i na drugom svetu imati pune ruke i odmorno srce. Mislio sam da na kraju ispričam tajnu nastanka svih knjiga koje su ušle u ovaj Opus; to bi bilo suvišno. Tu tajnu će otpečatiti Ljubav, već je otpečaćuje. ...
11. juna 2002.
Miroslav LUKIĆ
Miroslav Lukić: DUG POGLED UNAZAD :svođenje računa, 72 str.
Prvo izdanje. 32. knjiga Opusa N° 1 : Umetnost mahagonija
leto 2002.
Izdavač :Mobarov institut, Beograd, Serdar Janka Vukotića 1 Zavetine
str. 66 - 71

Objavljujući glavninu ovog teksta M. Lukića, prvi put publikovanog u jednom od prvih brojeva TREĆE SRBIJE , mi pozivamo i druge da pišu za naš časopis, ali nelažno, ubedljivo i argumentovano.