...Архипелаг Белатукадруз

...Архипелаг Белатукадруз
мистерија култа

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 14. новембар 2016.

Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? / Белатукадруз



13.август 1971.*

Све је свечано ту и памти се сваки трен,
Шум таласа, мост, трешње црне,о Тројичину-дне,
Жути се ограда моста, жути, ко процветали дрен,
Све је уронило у древност, у сутон, у сен.

Своја снажна сидра бацило је време,
Дубоко у поноре древности, срушеног.
Ново време и пустош навалили су  своје бреме
И на  костуре, гробове без белега. Из загушеног

Света  шири се и трулеж стабла овог века
Који је успео да удави, убије, сатре, загуши
Више људи него сви ратови минулих столећа!

Али зар је век крив? Време? Зар за то није
Крив отров у срцу  безобзирних, отров у души
Сатрапа, крвника, болесника  - удруженог смећа? 

Да ли то Бог говори (у мени) : кад  помислим:
« Нећу да се предам и ако ме душмани свежу!»
Винућу се у простор, иза циљева, изнад долина жеља,
И у вечној помрчини ја ћу да синем,ко обнова, и равнотежа.

Покушаћи оно немогуће: да игноришем време.
Да  преварим лешинаре, уходе, шпијуне. И ако ми успе,
Поставићу  нове параметре, васељенске теореме....
Ако зауставим  да у шумама лешинари време...

Али сачекајмо да се испилим из љуспе!...

____________________

       * Рећићу само ово: ове стихове (ако су то уопште некакви стихови!) нашао сам на крају једне свеске - бележнице од стотинак листова испуњене свакојаким стварима, исечцима, фотографијама, записима  младића који је напунио двадесету годину живота, и ушао у прве месеце двадесет и прве године. То је написано на претпоследњим листовима те бележнице. Не, нисам помишљао да то штампам, публикујем,учиним јавним, јер ми се чинило доста невешто. 
Али сам на страници испред тих стихова,пронашао и једну своју фотографију,снимљену на заветини о Тројичину дне, у суседниом влашком селу на Пеку, Љешници, где сам одлазио  са мојом сестром, рођаком Љубом (будућом учитељицом). И заборавио сам да нас је те вечери, тамо на заветини, фотографисао пок. Бранко Стевић, поштар и фотограф. И да то нисам прелиставао, тако би и остало. Такав сам био на крају своје двадесете године. Моја сестра је говорила да сам леп, а ја сам у себи мислио ... мушка лепота? Шта је то? Жене су лепе (ако су заиста лепе). А што се тиче стихова - много су патетични, датовани су - тај број се многима не допада, заобилазе га, избегавају... можда ми се крај те "песме" допао: "Али сачекајмо да се испилим из љуспе!..."  Јесам ли се "испилио" после четрдесет и пет година? Боље да неко други на то питање одговори... (13. 11. 2016, око 21:46) Ови стихови би могли да буду "посвећени" мојој сестри Љ. Свим мојим сестрама - живим и упокојеним. А фотографија, ко фотографија. Документ (или екслузивност за ловце на заборављене ствари?)  ....

То је та фотографија

Нема коментара: